Faktoring i Forfeting – regulativni aspekt u Republici Srbiji 

Faktoring i Forfeting – regulativni aspekt u Republici Srbiji 

07.07.2022.

Faktoring – definicija, svrha i vrste 

Faktoring se definiše kao pravni posao, odnosno finansijska usluga kupoprodaje postojećeg nedospelog ili budućeg kratkoročnog novčanog potraživanja, čiji je osnov ugovor o prodaji robe ili pružanja usluga u zemlji ili inostranstvu. Dakle, predmet faktoringa je svako postojeće nedospelo ili buduće kratkoročno potraživanje , bilo celo ili delimično. Kratkoročno potraživanje se odnosi na potraživanja koja dospevaju na naplatu u roku od jedne godine od dana prodaje robe odnosno pružanja određene usluge. U Republici Srbiji faktoring je uređen Zakonom o faktoringu (‘Sl. Glasnik RS’ br. 62/2013 i 30/2018). Pravni posao faktoringa se smatra isplativim za ustupioca iz razloga što se oslobađa rizika naplate potraživanja i poboljšava svoju likvidnost. Faktor korist može da nađe u činjenici da zadržava ugovoreni iznos potraživanja te minimizira kreditne rizike kupovinom potraživanja dobrog boniteta. 

U faktoring poslu kao učesnike imamo ustupioca, odnosno prodavca koji prodaje potraživanje i faktora kao kupca tog potraživanja. U ulozi ustupioca javlja se banka, privredno društvo ili preduzetnik sa sedištem u Republici Srbiji, dok se ulozi faktora može pojaviti banka, privredno društvo koje je organizovano kao društvo sa ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo sa odobrenjem Ministarstva finansija za obavljanje poslova faktoringa te strana banka ili strano privredno društvo u slučaju međunarodnog faktoringa. Uslovi za pružanje usluga faktoringa propisani su detaljnije odredbama Zakona o faktoringu. 

Osnovne vrste faktoringa su domaći i međunarodni koji se razlikuju s obzirom na činjenicu da li se radi o faktoringu sa predmetom prodaje potraživanja ili pružanja usluga između domaćih lica na unutrašnjem tržištu ili u spoljnotrgovinskom prometu robe ili usluga. Međunarodni faktoring regulisan je UNIDROIT Konvencijom o međunarodnom faktoringu iz 1988 godine. Nadalje, prema obavezi preuzimanja rizika naplate potraživanja razlikujemo faktoring bez regresa (‘pravi faktoring’) gde je faktor preuzeo rizik naplate potraživanja na sebe, odnosno faktoring sa regresom (‘nepravi faktoring’) prema kojem ustupilac odgovara faktoru za naplativost potraživanja na dan dospelosti. Bitno je da se naglasi da ako postoji dilema koji faktoring je ugovoren, smatra se da je ugovoren faktoring sa regresom. Kao posebna vrsta javlja se obrnuti faktoring – faktoring koji se ugovara između faktora i dužnika iz bazičnog ugovora o prodaji robe ili pružanja usluga gde faktor preuzima obavezu plaćanja prema poveriocima sa pravom naplate od tog dužnika. 

Ugovor o faktoringu 

Ugovor o faktoringu je imenovani ugovor regulisan odredbama Zakona o faktoringu koji ugovorne strane zaključuju u pisanoj ili elektronskoj formi. Na prvi pogled ugovor o faktoringu sadrži elemente drugih ugovora kao što su na primer, ugovor o kreditu, ugovor o cesiji, komisionu ili lombardnom kreditu, radi se o sui generis ugovoru koji je svoj razvoj započeo u američkoj poslovnoj praksi 19 veka. U skladu sa odredbama Zakona o faktoringu, potrebno je da ugovor sadrži podatke o ugovornim stranama; podatak o vrsti faktoringa; osnov i podatke o potraživanju koje je predmet ugovora; iznos, način obračuna i isplate otkupljenog potraživanja ustupiocu; iznos, način obračuna i isplate naknade faktoru; pravo faktora na kamatu i druge troškove koji mogu nastati realizacijom ugovora; datum zaključivanja ugovora te potpise zakonskih zastupnika ugovornih strana, drugih lica ovlašćenih za potpisivanje ili punomoćnika navedenih lica. Ako je ugovor zaključen sa određenim rokom trajanja, isti prestaje istekom roka na koji je zaključen, a ako ugovor nije vezan za određeni rok, ne može da prestane pre nego što sva prodata potraživanja ne budu naplaćena ili regresirana od strane ustupioca. Zakon o faktoringu određuje jedan slučaj ništavosti ugovora kada je jedan ustupilac zaključio ugovor o faktoringu sa različitim faktorima koji za predmet ima prodaju istog potraživanja. 

Forfeting – definicija, svrha i razlika faktoring – forfeting 

Forfeting je pravni posao kojim banka kao forfeter kupuje od klijenta kao druge ugovorne strane njegovo nedospelo potraživanje prema trećem licu radi naplate i bez prava regresa prema prodavcu. Pojam forfetinga nastao je 50-ih godina u poslovnoj praksi švajcarskih banaka kao oblik finansiranja trgovine između kupaca u Zapadnoj Evropi i Istočnog bloka. U Republici Srbiji je na određen način omogućen Zakonom o deviznom poslovanju (‘Sl. Glasnik RS’ br. 62/2006, 31/2011, 119/2012, 139/2014 i 30/2018). 

Naime, ugovorom o forfetingu banka se obavezuje da klijentu plati za preneto potraživanje dogovorenu cenu, umanjenu za iznos provizije, kamata i drugih troškova naplate. Sama reč forfeting potiče od nemačke reči ‘forfaitirung’ odnosno francuske reči ‘a forfait’ što u prevodu označava da se nešto kupuje u celini, za unapred utvrđenu cenu. Forfeting se smatra načinom finansiranja izvoznih kredita kroz otkup dugoročnih izvoznih potraživanja na osnovu prezentovanja dokumenata kojima uvoznik garantuje otplatu duga kao što su, na primer, bankarska garancija ili akreditiv. Banka kao forfeter preuzima rizik naplativosti potraživanja, a prodavac potraživanja na taj način odmah naplaćuje svoje potraživanje. 

Iako faktoring i forfeting na prvi pogled deluju kao veoma slični instituti, postoje određene bitne razlike. Naime, kod faktoringa se radi o otkupu kratkoročnih potraživanja, obično onih koja dospevaju u periodu do godinu dana, dok se kod forfetinga radi o otkupu dugoročnih potraživanja, obično većih novčanih iznosa. Osim što je forfeting karakterističan više za spoljnotrgovinsku razmenu, takođe uključuje i veću proviziju i troškove zbog dužeg roka dospelosti. 

Ugovor o forfetingu 

Ugovor o forfetingu se u pravnoj teoriji smatra mešovitim ugovorom koji sadrži elemente ugovora kao što su ugovor u prodaji i ugovor o eskontnom kreditu. Kao tvorevina poslovne prakse banaka, ugovor o forfetingu je neimenovani ugovor, ali radi se takođe i o formalnom, teretnom i aleatornom ugovoru. Prenos samog potraživanja može da se vrši otkupom meničnih potraživanja sa klauzulom ‘bez regresa’, ugovorom o cesiji ili putem dokumentarnog akreditiva. Prednosti ovog instrumenta u spoljnotrgovinskoj razmeni su višestruke – izvoznik se oslobađa klasičnih rizika vezanih za sam izvoz kao što su rizici valutnih promena, fluktuacija kamatne stope, kreditni rizik i drugi, a istovremeno poboljšava svoju likvidnost. 

Scroll