Novim Zakonom o digitalnoj imovini, objavljenim u Službenom glasniku krajem 2020 godine, uređeno je izdavanje digitalne imovine, sekundarno trgovanje na području Republike Srbije, pružanje usluga povezanih sa digitalnom imovinom, založno i fiducijarno pravo, te između ostalog i institut tzv.pametnih ugovora koji se pominju na par mesta. Član 2 stav 39 definiše pametan ugovor kao kompjuterski program ili protokol, zasnovan na tehnologiji distribuirane baze podataka ili na sličnim tehnologijama koji, u celini ili delimično, automatski izvršava, kontroliše ili dokumentuje pravno relevantne događaje i radnje u skladu sa već zaključenim ugovorom, pri čemu navedeni ugovor može biti zaključen elektronski putem tog programa ili protokola. Nadalje, članom 37 izričito je dozvoljeno korišćenje pametnih ugovora u sekundarnom trgovanju digitalnom imovinom, koje je obimnije definisano članovima 30 do 36. Navedeni član 37 Zakona u svom drugom stavu propisuje obavezu namenjenu pružaocu usluga povezanih sa digitalnom imovinom da za korišćenje pametnih ugovora pribave pristanak korisnika digitalne imovine.
Jednostavno rečeno, pametan ugovor se definiše kao računarski kod koji služi za automatizaciju i sprovođenje pravno obavezujućih sporazuma. U tradicionalnom smislu, ugovorne strane su se oslanjale na posrednike, kao što su na primer banke, za garantovanje učinka i izvršenja ugovora. Pametni ugovori, kao neki novi klinci u blokčejn bloku, eliminišu pojavu posrednika jer je u njihovoj suštini da se ‘samoizvršavaju’ bez ljudske intervencije. Samoizvršavajuća funkcija pametnih ugovora je direktno povezana sa njihovim glavnim prednostima; eliminisanjem uloge posrednika i diktiranjem transakcija isključivo računarskim kodovima dobijamo izuzetno smanjene naknade za transakcije i mnogo veću brzinu. U svetu u kome se stalno prilagođavamo novim tehnološkim rešenjima, ostaje pitanje da li ugovorno pravo može da se u potpunosti prilagodi takvim novitetima u razumnom vremenskom roku.
Mnogobrojne prednosti blokčejn tehnologije uključuju decentralizovanu strukturu, smanjene troškove, povećanu bezbednost, privatnost i omogućeno praćenje celokupnog toka transakcija. Poverenje u blokčejn tehnologiju je potpuno održivo zbog toga što treća lica ne mogu da imaju bilo kakav vid kontrole nad ugovorom, a pritom je i zabeležena celokupna istorija ugovorne transakcije. Naime, ne ostaje mnogo prostora za sumnju. Međutim, nepromenljiva karakteristika blokčejn tehnologije dovodi do toga da su pametni ugovori potpuno fiksirani, što je novitet za samu prirodu ugovornog prava. Govoreći istovremeno o prednostima i manama takve konstrukcije, u suštini dolazimo do toga da se određeni delovi i elementi ugovora ne mogu proglasiti ništavnim. Takva konstrukcija pametnih ugovora ne ostavlja prostora za interpretaciju samog ugovora.
Usvajanjem Zakona o digitalnoj imovini, Republika Srbija se pridružila zemljama širom sveta koje su prepoznale potrebu da obezbede pravnu sigurnost u oblasti digitalne imovine i blokčejn tehnologije, zajedno sa ciljem da se pruži podsticaj domaćem biznisu. U međuvremenu je, u februaru ove godine, na evropskom nivou usvojen nacrt uredbe o pravičnom pristupu i korišćenju podataka. Uredba predložena od strane Evropske komisije služiće povećanju stepena pravne sigurnosti, sprečavanju neravnoteže u pravima i obavezama ugovornih strana, te uvođenju raznih beneficija za potrošače. Ipak, postoji interesatna činjenica u odnosu na naš razgovor o prirodi i konstrukciji pametnih ugovora. Naime, predloženi nacrt uredbe zahteve da pametni ugovori uključe u svoju konstrukciju tzv. “prekidač za poništavanje” (‘kill switch’), kao što je mogućnost ugovornih strana da promene uslove ugovora ili da ga u potpunosti raskinu; prekidač koji izgleda direktno ide protiv prirode pametnih ugovora i njihovih komercijalnih vrednosti.
