Ugovor o franšizingu je složen i neimenovan ugovor koji stvara franšizni odnos između dve strane, davaoca franšize i primaoca franšize. Radi se o jednom pravnom odnosu trajne saradnje. Nadalje, predstavlja skup prava industrijske i intelektualne svojine, poslovnog imena, tehničkog znanja i poslovnih metoda.

Ugovor o franšizingu treba da sadrži određene bitne elemente, kao što su navođenje robe i usluga za koje je primalac franšize ovlašćen; obim i trajanje dodeljenih prava; vremensko važenje ugovora; teritoriju na kojoj će se preneta prava koristiti; te odredbe u pogledu plaćanja naknade. Nadalje trebalo bi da obuhvati i način prenosa dodeljenih prava, kao i vrstu asistencije i nadzora od strane davaoca franšize.

Ugovorom o franšizingu davalac franšize ustupa isključiva prava prodaje robe ili vršenja usluga primaocu franšize kao drugoj ugovornoj strani. Davalac franšize prenosi primaocu franšize svoj ‘know how’, poslovno iskustvo i koncept, a primalac se obavezuje da posluje pod njegovim zaštićenim imenom i da davaocu franšizinga plati određenu naknadu. Radi se o neimenovanom ugovoru koji je dvostrano obavezan, formalan, teretan te ugovor sa trajnim prestacijama. S obzirom da nije imenovan ugovor, Zakon o obligacionim odnosima ga ne definiše, ali se na njega primenjuju opšta pravila ugovornog prava, analogna primena drugih srodnih imenovanih ugovora iz Zakona o obligacionim odnosima te opšti uslovi poslovanja. Nepostojanje nacionalnog zakona koji definiše ugovor o franšizingu u većini evropskih zemalja nadoknađeno je Evropskim etičkim kodeksom za franšizno poslovanje sastavljen od strane Evropske Franšizing Federacije.