Autor: Advokat Aleksandar Popović

Svako ko vodi privredno društvo zna da pravni problemi uvek stižu u najgorem trenutku. Dok sve ide kako treba, prevencija tih problema deluje kao trošak i nepotrebno „mračenje“. Međutim, kada problem izađe na površinu, često je prekasno za intervenciju. Greška u samo jednom članu ugovora može privrednom društvu naneti gubitke čak u iznosu od celog mesečnog prometa.

Kada se razmatra angažovanje pravnika u vezi sa privrednim društvom, najčešće se dolazi do 3 modela saradnje:

1. Zapošljavanje pravnika u privrednom društvu,

2. Angažovanje advokata po potrebi,

3. Angažovanje advokata paušalno.

Zapošljavanje pravnika

Prednost prvog modela jeste što deluje kao najsigurnije rešenje. Firma dobija osobu koja je svakog dana dostupna, uklapa se u uslove poslovanja firme i poznaje poslovanje iste do detalja. Uprava privrednog društva time stiče osećaj kontrole i da je to najbrži način rada.

Međutim, ovaj model ima visoku cenu koja se ogleda u troškovima zarade, poreza i doprinosa, plaćenih godišnjih odmora i bolovanja, bonusa i drugih vidova stimulacija, ukoliko firma želi da zadrži motivisanog i ambicioznog pravnika.

Osim toga, zaposleni pravnik često ima ograničeno iskustvo – on odlično poznaje firmu u kojoj radi, ali ne vidi dovoljno različitih situacija iz prakse, kako bi razvijao širu perspektivu.

Sa druge strane, pravnici koji sa sobom donose to iskustvo rada sa različitim subjektima (a posebno pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, koji mogu da zastupaju firmu pred sudovima), imaju drastično veća očekivanja u pogledu zarade. Mesečni budžet koji bi u tom slučaju bio izdvojen uveliko premašuje trošak pružanja pravne pomoći od strane advokata.

Dakle, biranjem ovog modela, privredno društvo dobija lojalnost i dostupnost, ali plaća previsoku cenu za ograničen domet usluga i iskustva.

Angažovanje advokata po potrebi

Ovaj model predstavlja najčešći izbor malih i srednjih privrednih društava, zato što je fleksibilan, jednostavan i naizgled najjeftiniji.

Povremeno traženje pravne pomoći najviše odgovara logici „lean“ poslovanja: advokat se angažuje samo kada se pojavi problem. Nema fiksnih troškova, ugovorne obaveze, nema potrebe za „izmišljanjem posla“ ako ga trenutno nema. Plaćanje se vrši samo kada se usluga koristi – jasno, jednostavno i prividno ekonomično.

Za razliku od stalno zaposlenog pravnika u firmi, angažovani advokat lakše predvidi rizike – zato što ih je već video kod drugih klijenata i posledice nereagovanja na vreme; ali i lakše dolazi do prestanka angažovanja ukoliko se ispostavi saradnja kao promašaj.

Dok privredno društvo raste i kada se ciklično suočava sa pravnim pitanjima, ovaj model daje slobodu i fleksibičnost: advokat se bira po specijalnosti, testira se saradnja bez obaveze, a neretko se rukovodstvo firme osloni na mrežu poznanika, ako je neophodan brz odgovor. Za jednokratne slučajeve ovaj pristup jeste efikasan i opravdan.

Međutim, upravo u toj fleksibilnosti leži i glavni nedostatak ovog modela. Svaki put kada se angažuje advokat, on mora da proučava kontekst pravnog problema ispočetka, često sa nedovoljno informacija koje su od značaja za poslovanje privrednog društva. U praksi, to znači da saradnja počinje sporije, duži je period uvoda i analize problema i često košta više nego što se u prvi mah da proceniti.

Advokat koji se angažuje jednokratno (ili još gore: svaki put drugi advokat) ne zna istoriju privrednog društva sa partnerima, tipične klauzule u ugovorima, niti rizike koji su u prethodnom periodu poslovanja postojali. Jedno je kada neko iz privrednog društva daje svoju verziju događaja, često uz upliv emocija, a drugo je kada advokat neutralno posmatra te događaje i donosi sam sud o njima. Stoga, tako dobijeni saveti jesu tačni, ali nisu nužno i strateški.

Advokat koji je jednokratno angažovan nosi veći trošak po jedinici posla. To se dešava iz više razloga:

1) Advokat ne može unapred da planira obim rada, mora da izdvoji vreme mimo drugih klijenata i preuzima odgovornost bez dugoročnog odnosa poverenja. To je kao kad se kupuje avionska karta uvek u poslednjem trenutku, u odnosu na kupovinu nedeljama unapred;

2) kada postoji problem, rešenje je uvek skuplje: ne plaća se znanje advokata, već raspoloživost u hitnoj situaciji, stres i napetost u komunikaciji. To je kao plaćanje majstora kad se motor automobila pregreje, u odnosu na cenu redovne promene ulja;

3) ekonomija obima – uvek je isplativije dogovoriti veću količinu, zato što ona i obara cenu. Nameće se analogija sa supermarketom i cenom kupovine pojedinačnog artikla spram cene istog artikla pri kupovini „na veliko“.

Paušalno angažovanje advokata

Paušalno angažovani advokat prati poslovanje privrednog društva kao da je sastavni deo tima: poznaje interne procedure, partnere, stil komunikacije i rizike, ali bez opterećenja firme dodatnim troškovima zarade, poreza, doprinosa i obaveza iz korpusa radnog prava. Ugovorom se unapred definiše mesečni obim pravne pomoći i paušalno određena cena.

Za razliku od povremenog angažovanja advokata, paušalni model donosi stabilnost i predvidiv fiksni mesečni trošak, bez iznenađenja ili skrivenih troškova, čak i kada se posao raširi ili prolongira. Pored toga što cena ne raste sa brojem pruženih usluga, smanjuje se gubitak vremena na objašnjenja, pregledanje dokumentacije od početka, a saveti su isporučeni brže, precizinje i sa manjim rizikom od propusta u budućnosti. Upravo se ovde najbolje ogleda razlika između reaktivnog pristupa jednokratno angažovanog advokata i proaktivnog pristupa paušalno angažovanog advokata.

Dešavaće se greške i advokatu koji je angažovan po ovom principu naknade, iako je to sigurnija opcija u pogledu predviđanja grešaka u odnosu na jednokratno angažovanje advokata, budući da je paušalac integrisan u kompaniju. Za razliku od zaposlenog pravnika u firmi, koji za svoje greške može da bude novčano kažnjen, ta kazna najčešće ne može da nadoknadi nastali gubitak. Sa druge strane, advokati su obavezni da zaključe osiguranje od profesionalne odgovornosti, koja maksimizira mogućnost naplate nastale štete usled profesionalne greške advokata.

Paušalno angažovani advokat, iako je integrisan u sistem, zadržava nezavisnost i profesionalnu distancu, što donosi znatno objektivniji pristup. Tako se dobija advokat koji će vlasniku privrednog društva da ukaže na skori protek roka za utuživanje, zakonsku promenu koja omogućava optimizaciju poslovanja ili mogućnosti zaštite sopstvenog položaja u firmi prilikom promene vlasničke strukture.

Zaključak

Pravna sigurnost nije luksuz. Štaviše, trošak iste je manji od troška jedne pogrešne poslovne odluke, a ne može da odmogne.

Paušal za advokata nije još jedan od troškova na listi – to je investicija u poslovnog partnera koji štedi vreme, novac i živce.

U poslovanju svaka odluka ima svoju cenu, ali i svoju vrednost. Iako paušalno angažovanje advokata deluje kao srednje – hibridno rešenje između prve i druge opcije, u praksi se isto pokazalo kao najracionalniji i najpredvidiviji model.