Primećujem u praksi sve veću upotrebu (plus želju za upotrebom) ugovornih klauzula koje potiču iz anglosaksonskog prava. To nije ništa čudno kod ugovora sa internacionalnim elementima, čak i kada je kao merodavno određeno pravo koje ne pripada common law sistemu. Upotreba takvih klauzula je sve češća u B2B ugovorima, a posebno u oblastima kao što su tehnologija, investicije i finansije – domeni u kojima su anglosaksonski instituti uticali na međunarodnu praksu.

Ipak, nije to baš potpuno primenjivo za svaki takav ugovor; videla žaba da se konj potkiva pa hoće i ona. Common law instituti jesu ostvarili prodor u kontinentalne pravne sisteme, bilo da se radi o krivičnom pravu, kompanijskom ili ugovornom pravu. Sada generalno pričam o kontinentalnom sistemu ali mora da se napomene da su mnoge jurisdikcije deo tog sistema – osim Evrope, obuhvata jedan deo Azije, Latinske Amerike i deo Bliskog istoka. Anglosaksonsko pravo se, na primer, primenjuje u SAD-u, Kanadi, Australiji, Indiji, Velikoj Britaniji i Irskoj.

Nekad se javlja mišljenje da su anglosaksonski ugovori detaljniji i ‘bogatiji’ od ugovora u kontinentalnom pravu, što se navodi kao posledica ograničene kodifikacije ugovornog prava u tom sistemu. U kontinentalnom, to jest našem, sistemu, ugovorne odredbe su dopunjene zakonskim pravilima i ugovori se tumače u okviru propisanih pravila obligacionog prava, uz uvažavanje načela autonomije volje i njenih ograničenja. Iako sam i sama pobornik detaljnih ugovora, razlika postoji. Ipak, dužina i obogaćenost ugovora danas možda i nije više toliko relevantna razlika, barem što se tiče prakse.

Kao jedan od primera u praksi navodi se doktrina nepredvidivosti (eng. hardship) koja omogućava jednoj strani da izađe iz ugovornog odnosa ili zatraži izmenu odredbi ugovora kada nepredvidiv događaj izazove takve probleme da realizacija ugovornog odnosa postane otežana. Naš Zakon o obligacionim odnosima propisuje u članovima 133 do 136 uslove za raskidanje ili izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti. Članom 136 ZOO je određeno da se ugovorom može isključiti primena ovog instituta, ukoliko je to u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja. Ako se ne isključi izričito, ovaj institut je primenjiv na ugovor ukoliko je kao merodavno pravo određeno pravo Republike Srbije. Prema anglosaksonskom pravu, ovakav mehanizam mora da bude uključen u ugovor da bi imao dejstvo.

Ugovori sa anglosaksonskim institutima često imaju uključene neke izraze i standarde, svojstvene tom pravnom sistemu. Možda u manjem obimu, ali takvi izrazi se nalaze i u našem zakonu i koristimo ih sa znanjem; odnosno, ne pišemo reda radi i da bi zvučalo bolje, već svakoj reči dajemo težinu. To je, na primer, razuman rok, u razumnoj meri, pažnja dobrog privrednika/domaćina/stručnjaka, u dobroj veri i tako dalje. Ako se u ugovoru pojavi termin koji je već definisan zakonom merodavnog prava, smatra se da ima svoje izvorno značenje. Kada poznajemo zakone merodavnog prava u kontinentalnom sistemu i načela obligacionog prava, sastavljamo skladne ugovore.

Ako pokušate da ubacite neke anglosaksonske obligacionopravne institute u ugovor sa merodavnim pravom koje pripada kontinentalnom sistemu, možete da naiđete na neke probleme. Neke institute jednostavno nećete moći direktno da ubacite u svoj ugovor, već se treba pronaći termin u zakonu merodavnog prava koje odgovara tom institutu i klauzulu oblikovati na taj način. Tako se može sastaviti pravilan i funkcionalan ugovor.

Nadalje, postoji neka terminologija koja je problematična. Na primer, termini consideration, representations and warranties, kao i hijerarhija termina napor (effort, efforts) odnosno da li su uloženi razumni napori ili najbolji napori. Čak i ako je ugovor na engleskom jeziku i nije potrebno prevođenje ovih klauzula, razmislite da li su svi ti instituti i sve te reči u skladu sa merodavnim pravom i da li se jednoj strani možda nameće preveliki teret oblikovan kroz takve termine ili sama formulacija ugovora otvara prostor za dodatno tumačenje.

Što se tiče tumačenja ugovora, uobičajeno je mišljenje da će sudovi u anglosaksonskim sistemima, oslanjajući se na parol evidence rule (pravilo koje sprečava ugovorne strane da uvode spoljne dokaze — poput usmenih dogovora ili prethodnih pregovora — radi osporavanja ili izmene odredbi konačnog i potpunog pisanog ugovora, uz izuzetke u slučajevima, na primer, prevare, prinude ili obostrane greške), izvršiti tumačenje prvenstveno prema samom tekstu ugovora. Nasuprot tome, u kontinentalnom pravu, sud uzima u obzir i subjektivne elemente, kao što je, na primer, namera ugovornih strana, pa čak i onda kada odstupa od pisane formulacije ugovora. Kako navodi član 99 ZOO, odredbe ugovora se primenjuju onako kako glase i pri tumačenju spornih odredbi ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava. Ipak, ova razlika i nije potpuno tačna uvek i moglo bi se raspravljati o ovome zasebno. Kako je navedeno u jednoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu: ‘ukoliko se ne može smatrati da se radi o pravno neukim strankama koje nisu razumele značenje odredbi koje potpisuju, postojaće saglasnost volja ugovornih strana prilikom zaključivanja ugovora te će se ugovorne odredbe primenjivati onako kako i glase’ (Gž 2945/2010). Sa druge strane, parole evidence rule ima svoje izuzetke i nije moguće u kratkom komentaru objasniti ovaj institut i baviti se sveobuhvatnom temom kao što je tumačenje ugovora.

Ugovor nije samo pelcer u kojem se popunjavaju podaci, nego treba da bude individualizovan te pravilnog teksta s obzirom na kontekst.

Sa razvojem tehnologije i ubrzanom globalizacijom, potpuno je jasno — i zapravo poželjno — da će razlike između pravnih sistema postajati sve manje. Ipak, iako su ova dva sistema danas u mnogim segmentima isprepletena, oni još uvek nisu postali jedan jedinstven sistem. Zato se samo uz stručno poznavanje ugovornog prava i praksu u relevantnom pravnom okviru može iznaći pravilno rešenje oslobođeno nejasnoća.

Napomena: Ovaj tekst odražava lično mišljenje autora i ne predstavlja pravni savet.