Pre tri godine oblast digitalne imovine prepoznata je u zakonodavstvu Republike Srbije. Ovo je vest koju su mnogi željno iščekivali, uzevši u obzir brzorastuće kripto tržište i nove mogućnosti koje ono donosi kao što su razne poslovne mogućnosti, investicije i alternativni načini finansiranja. Regulacijom digitalne imovine obezbeđen je veći nivo pravne zaštite za investitore i korisnike, a Zakonom o digitalnoj imovini (Službeni Glasnik RS br 153/2020) regulisana je i oblast izdavanja, trgovine i pružanja usluga povezanih sa digitalnom imovinom. 

O temama vezanim uz kripto smo već ranije pisali u članku pod nazivom ‘Od koda do pravne usklađenosti: Koji je pravni status decentralizovane autonomne organizacije (DAO)?’ te u članku pod nazivom ‘Koncept & sadržaj belog papira u skladu sa Zakonom o digitalnoj imovini i Evropskoj MiCA Uredbi’. 

Savladavanje osnova 

Za bolje razumevanje ove oblasti, krenućemo od definisanja par osnovnih pojmova koje ćemo pomenuti više puta u ovom tekstu.  

Naš Zakon o digitalnoj imovini navodi da je digitalna imovina (virtuelna imovina) zapis vrednosti koji se može digitalno kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi te koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja. Digitalna imovina ne ukljuluje digitalne zapise valuta koje su zakonsko sredstvo plaćanja kao i drugu finansijsku imovinu koja je uređena drugim zakonima. 

U suštini, digitalna imovina se deli na virtuelne valute ili digitalne tokene. Zakon definiše virtuelne valute kao vrstu digitalna imovine koju nije izdala i za čiju vrednost ne garantuje centralna banka niti drugi organ javne vlasti te koja nije nužno vezana za zakonsko sredstvo plaćanja i nema pravni status novca ili valute, ali je fizička i pravna lica prihvataju kao sredstvo razmene i može se kupovati, prodavati, razmenjivati, prenositi i čuvati elektronski. 

Nadalje, naš Zakon definiše digitalni token kao vrstu digitalne imovine i označava bilo koje nematerijalno imovinsko pravo koje u digitalnoj formi predstavlja jedno ili više drugih imovinskih prava, što može uključivati i pravo korisnika digitalnog tokena da mu budu pružene određene usluge. 

Definicije koje predviđa naš Zakon o digitalnoj imovini jesu široko postavljene, ali je u skladu sa navodima iz Uredbe EU 2023/1114 o tržištima kriptoimovine (MiCAR- Markets in Crypto Assets Regulation) gde se u preambuli navodi da svaki zakonodavni akt koji se donese u području kripto imovine bi trebao da bude precizan i otporan na buduće promene na polju tehnoloških inovacija te da bi pojmove kao što su, na primer, kripto imovina i tehnologija distribuiranog zapisa trebali da budu definisani široko kako bi obuhvatili sve aspekte digitalne imovine koji bi eventualno mogli da se nađu van područja primene zakonodavnih akata EU o finansijskim uslugama. 

Naš Zakon dalje navodi da je pružalac usluga povezanih sa digitalnom imovinom pravno lice koje pruža jednu ili više usluga povezanih sa digitalnom imovinom koje su detaljno navedene u članu 3 Zakona. Izdavalac se definiše kao domaće ili strano fizičko lice, preduzetnik ili pravno lice koje je izdalo digitalnu imovinu.  

Kako razlikovati virtuelnu valutu i digitalni token u praksi? 

Na prvi pogled može biti teško razlikovati ove dve definicije, pogotovo kada su obimne. Digitalna imovina koja daje određena prava (na primer, učestovanje u potvrđivanju transakcija ili pravo na učestvovanje u upravljanju nekim kripto projektom) često će imati odlike i virtuelne valute i digitalnog tokena.  

Ipak, ako digitalna imovina služi samo kao sredstvo razmene (na primer, Bitcoin) radi se o virtuelnoj valuti. Ako digitalna imovina služi kao sredstvo razmene, ali daje još neka prava imaocu, onda imamo hibridni model. Nadalje, ukoliko digitalna imovina daje svom imaocu neka prava ali pritom ne služi kao sredstvo razmene, radi se o digitalnom tokenu. Za hibridne modele, odnosno sve granične situacije, definisanje kategorije kojoj pripada mora da se analizira za svaki predmet posebno. 

Kada je za primenu Zakona o digitalnoj imovini nadležna Narodna banka Srbije, a kada Komisija za hartije od vrednosti? 

Prema našem Zakonu, nadzorni organ jeste Narodna banka Srbije ili Komisija za hartije od vrednosti.  

Odgovor je jednostavan- Narodna banka Srbije je nadležna kada su u pitanju virtuelne valute, a Komisija je nadležna kada su u pitanju digitalni tokeni. Ako se radi o hibridnom modelu, oba organa su nadležna. 

Ukoliko se u praksi javi nedoumica kome da se dostavi podnesak, treba da znate da se podnesci dostavljaju putem e-uprave i automatski se prosleđuju nadzornim organima. Nadzorni organi ih pregledaju i utvrđuju nadležnost za postupanje.  

Isto je navedeno u članu 10 Zakona o digitalnoj imovini koji opisuje nadležnost oba nadzorna tela i određuje dužnost saradnje u pogledu vršenja nadležnosti.  

Davanje dozvole za pružanje usluga povezanih sa virtuelnim valutama 

Ovaj postupak je opisan Odlukom o sprovođenju odredaba Zakona o digitalnoj imovini koje se odnose na davanje dozvole za pružanje usluga povezanih sa virtuelnim valutama i saglasnosti NBS (Službeni Glasnik RS br 49/2021). 

Ovom odlukom propisani su bliži uslovi koje moraju ispuniti član uprave pružaoca usluga povezanih sa virtuelnim valutama te lice koje će neposredno rukovoditi poslovima pružanja usluga povezanih sa virtuelnim valutama, bliži uslovi u vezi s kadrovskom i organizacionom osposobljenošču (kao i tehničkom i informacionom opremljenošću pružaoca usluga) i bliže uslove podobnosti koje mora ispuniti lice sa kvalifikovanim učešćem u pružaocu usluga. 

Ko i kako podnosi zahtev za davanje dozvole? 

Privredno društvo koje želi da pruža usluge povezane sa virtuelnim valutama podnosi zahtev za davanje dozvole Narodnoj banci Srbije na propisanom obrascu gde navodi spisak usluga (u skladu sa članom 3 Zakona o digitalnoj imovini) i dostavlja određene dokaze i dokumentaciju kao što su na primer: rešenje o upisu u registar privrednih subjekata, opšte akte podnosioca zahteva, program aktivnosti, poslovni plan sa projekcijom prihoda i rashoda za prve 3 godine poslovanja, opis planiranih mera za zaštitu novčanih sredstava korisnika, opis mera unutrašnje kontrole te obuke zaposlenih, opis planiranih mera za upravljanje bezbednošću informaciono-komunikacionih sistema i tako dalje.  

Šta su program aktivnosti i poslovni plan podnosioca zahteva? 

U programu aktivnosti podnosilac zahteva uređuje način i uslove pružanja usluge koje su predmet samog zahteva te opisuje način i uslove obavljanja drugih poslova i usluga koji su neposredno povezani sa pružanjem usluga u sferi virtuelnih valuta što se odnosi na poveravanje operativnih poslova. 

Poslovni plan se sastoji od pregleda planiranih aktivnosti za prve 3 godine poslovanja, sa projekcijom prihoda i rashoda za taj period, kao i podaci na osnovu kojih se može zaključiti da će podnosilac zahteva biti u mogućnosti da obezbedi ispunjenih ostalih uslova za stabilno poslovanje. Odlukom je propisano šta poslovni plan mora naročito da sadrži. 

Na šta se odnosi opis planiranih mera za zaštitu novčanih sredstava korisnika virtuelnih valuta? 

Podnosilac zahteva treba da opiše planirane mere za zaštitu novčanih sredstava korisnika i navede podatke o banci u kojoj će otvoriti poseban račun za deponovanje sredstava koje je primio od korisnika virtuelnih valuta ili njegovog pružaoca platnih usluga u vezi sa izvršenjem transakcije sa virtuelnim valutama, odnosno račun korisnika čijim sredstvima upravlja.  

Takođe je potrebno da podnosilac zahteva opiše mere koje će uspostaviti kako bi se umanjio rizik od gubitka ili smanjenja novčanih sredstava, virtuelnih valuta i druge imovine korisnika, a koji mogu da nastanu usled zloupotrebe digitalne imovine, neadekvatnog vođenja evidencije, lošeg upravljanja ili nemara. 

Šta još treba da se opiše u zahtevu? 

Odlukom se navodi da je potrebno opisati organizacionu strukturu, sisteme upravljanja i sisteme unutrašnjih kontrola te mere unutrašnje kontrole koje se uspostavljaju radi ispunjavanja obaveza utvrđenih propisima kojima se uređuje sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma i mera za upravljanje bezbednošću informaciono-komunikacionog sistema.  Naime, potreban je kratak opis sistema i mera kao i podatke o članu uprave pružaoca usluga koji će biti odgovoran za uspostavljanje procedura za upravljanje rizicima i ostalo.  

Nadalje, potrebno je opisati planirane mere obuke zaposlenih u vezi sa obavljanjem transakcija sa virtuelnim valutama kako bi se obezbedila stručnost zaposlenika koja odgovaraju složenosti i obimu poslova u vezi sa obavljanjem transakcija sa virtuelnim valutama, uključujući i obuku u vezi sa primenom propisa iz oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma.  

Koje podatke još treba uključiti? 

Osim gore pomenutih opisa, Odlukom je propisano da trebaju da se dostave podaci o licima koji su članovi uprave i rukovodioci pružaoca usluga te uslovi podobnosti tih lica kao i podaci o licu sa kvalifikovanim učešćem u pružaocu usluga (grafički prikaz u kojem se detaljno utvrđuje struktura vlasništva podnosioca zahteva). Dostavljaju se još i podaci o licima blisko povezanim sa podnosiocem zahteva te opis te povezanosti. 

Ukoliko je za podnosioca zahteva obavezna revizija finansijskih izveštaja, treba da se navedu podaci o spoljnom revizoru koji obavlja reviziju finansijskih izveštaja podnosioca zahteva u godini u kojoj se podnosi zahtev, kao i akt o angažovanju tog revizora.  

Podnosilac zahteva podnosi dokaze da raspolaže propisanim minimalnim iznosom kapitala, da nije osuđen pravosnažnom presudom za krivično delo odnosno privredni prestup, kao i da se protiv njega ne vodi krivični postupak te dokaz o uplaćenoj naknadi u skladu sa tarifom NBS.  

Kada je potrebno pribaviti prethodnu saglasnost NBS? 

Pružalac usluga, odnosno lice koje želi da stekne kvalifikovano učešće u pružaocu usluga ili da ga poveća tako da stekne od 20% do 30%, više od 30% do 50% ili više od 50% glasačkih prava ili kapitala u tom pružaocu usluga, odnosno tako da postane njegovo matično društvo, mora da pribavi prethodnu saglasnost NBS za sticanje.

Ako se radi o sticanju više od 30% glasačkih prava odnosno učešća u kapitalu pružaoca usluga, prikaz aktivnosti treba da sadrži i jasno određenu strategiju poslovanja za naredne 2 godine.  

Drugi slučaj se odnosi na davanje saglasnosti na opšte akte te izmene i/ili dopune tih akata- pružalac usluga treba da pribavi prethodno saglasnost NBS na svoje opšte akte. Opšti akti su statut (ako je podnosilac zahteva akcionarsko društvo) odnosno osnivački akt (odluka o osnivanju ili ugovor o osnivanju) koji moraju da sadrže sve zakonom obavezne elemente. 

Davanje dozvole za pružanje usluga povezanih sa digitalnim tokenima 

Ovaj postupak propisan je Pravilnikom o sprovođenju odredaba Zakona o digitalnoj imovini koje se odnose na davanje dozvole za pružanje usluga povezanih s digitalnim tokenima i saglasnosti Komisije za hartije od vrednosti (Službeni Glasnik RS br 69/2021). 

Ovim pravilnikom opisuju se bliži uslovi koje moraju ispuniti član uprave pružaoca usluga povezanih s digitalnim tokenima, bliži uslovi u vezi s kadrovskom i organizacionom  osposobljenošću kao i tehničkom i informacionom opremljenošću pružaoca usluga te je pružen popis dokaza koji se moraju dostaviti Komisiji.  

Na šta Komisija naročito obraća pažnju pri oceni zahteva? 

Odmah na početku Pravilnika, nailazimo na odredbu koja navodi da pri oceni zahteva odnosno ispunjenosti uslova za pribavljanje dozvole za pružanje usluga sa digitalnim tokenima, Komisija naročito ispituje da li postoje indicije da se dozvola ili saglasnost pribavljaju ili da se učešće u pružaocu usluga stiče radi pranja novca ili finansiranja terorizma.  

Pravilnik propisuje 4 okolnosti koje mogu da ukazuju da postojanje indicija; na primer, lice koje će imati kvalifikovano učešće (ili lice za čiji račun se to učešće stiče) ima prebivalište ili boravište odnosno sedište ili obavlje poslovne aktivnosti u stranoj državi koja ima strateške nedostatke u sistemu sprečavanja pranja novca i finansiranja teroizma ili se radi o of-šor pravnom licu kao i situacja kada se transakcija obavlja preko kvazibanke kao i činjenica da li propisi države prebivališta/boravišta odnosno sedišta/obavljanja poslovne aktivnosti lica sa kvalifikovanim učešćem propisuje dužnost sačinjavanja unutrašnjih akata, vođenja evidencije i primene unutrašnjih kontrola.  

U poslovanju sa bilo kojom vrstom digitalne imovine, važno je, uz zakonske odredbe koje se odnose na privredna društva, dobro poznavati propise iz oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma. 

Ko može da zahteva izdavanje dozvole i šta mora da priloži? 

Privredno društvo koje namerava da pruža usluge povezane s digitalnim tokenima podnosi Komisiji za hartije od vrednosti zahtev za davanje dozvole koristeći propisani obrazac. Kao i u slučaju sa virtuelnim valutama, Pravilnik propisuje što još podnosilac zahteva mora da priloži kao što su na primer: rešenje o upisu u registar privrednih subjekata, opšte akte, program aktivnosti kao i poslovni plan sa projekcijom prihoda i rashoda za prve tri godine poslovanja, opis planiranih mera za zaštitu novčanih sredstava korisnika i ostalo. Pravilnikom su propisani i dokazi koje podnosilac zahteva mora da dostavi. 

U kojem roku odlučuju NBS odnosno Komisija o zahtevu za davanje dozvole? 

Narodna banka Srbije, kao i Komisija za hartije od vrednosti, odlučuju o zahtevu za davanje dozvole u roku od 60 dana od dana prijema urednog zahteva. Ukoliko zahtev nije uredan, ova tela obaveštavaju podnosioca zahteva u roku od 20 dana od dana prijema zahteva na koji način da uredi zahtev i u tom slučaju rok od 60 dana počinje da teče od dana prijema urednog zahteva.  

Ukoliko nadzorno telo odbije zahtev, podnosilac zahteva ne može podneti novi zahtev za davanje dozvole u roku od godinu dana od dana donošenja rešenja NBS odnosno Komisije.

 

Napomena: Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već lični stav autora.