Evropska komisija je 11. februara 2025. godine povukla Predlog direktive o odgovornosti za veštačku inteligenciju (AI Liability Directive, COM/2022/496), koji je predstavljen još 2022. godine kao građanskopravni pandan Uredbi o veštačkoj inteligenciji (AI Act). Predlog nikada nije usvojen, pa ni jedna njegova odredba nije stupila na snagu. Ovo povlačenje, međutim, ne ostavlja pravnu prazninu – odgovornost za štetu prouzrokovanu sistemima veštačke inteligencije na nivou Evropske unije sada uređuje revidirana Direktiva o odgovornosti za proizvode s nedostatkom (Product Liability Directive), Direktiva (EU) 2024/2853, usvojena 23. oktobra 2024. godine.

U nastavku analiziramo zašto je Predlog direktive o odgovornosti za veštačku inteligenciju povučen, šta tačno predviđa novi režim odgovornosti, i šta to praktično znači za privredne subjekte koji svoje AI proizvode ili usluge plasiraju na tržište Evropske unije.

Zašto je povučen Predlog direktive o odgovornosti za veštačku inteligenciju?

Evropska komisija je povlačenje obrazložila izostankom realnih izgleda za postizanje saglasnosti o konačnom tekstu direktive u razumnom roku – odluka je doneta u okviru Radnog programa Komisije za 2025. godinu. Predlog je počivao na modelu odgovornosti zasnovane na krivici (fault-based liability), koji je zahtevao da oštećena strana dokaže propust proizvođača ili pružaoca AI sistema. Komisija je ocenila da revidirana Direktiva o odgovornosti za proizvode s nedostatkom, koja izričito obuhvata softver – uključujući sisteme veštačke inteligencije – u definiciju proizvoda, u dovoljnoj meri pokriva ovu materiju, čime je posebna direktiva ocenjena kao suvišna.

Novi režim: Direktiva o odgovornosti za proizvode s nedostatkom

Direktiva (EU) 2024/2853, usvojena 23. oktobra 2024. godine, stupila je na snagu 8. decembra 2024, ali se primenjuje na proizvode plasirane na tržište Evropske unije tek od 9. decembra 2026. godine. Za razliku od povučenog predloga, ova direktiva predviđa objektivnu odgovornost (strict liability) – oštećena strana ne mora da dokazuje krivicu proizvođača, već samo da je proizvod imao nedostatak, da je šteta nastupila i da postoji uzročna veza između nedostatka i štete.

Ključne novine koje se direktno odnose na veštačku inteligenciju:

Softver kao proizvod – Po prvi put u istoriji evropskog prava o odgovornosti za proizvode, softver – uključujući sisteme veštačke inteligencije – izričito se smatra proizvodom, a ne uslugom. Ovo znači da pružaoci AI rešenja preuzimaju status proizvođača i podležu istom režimu odgovornosti kao proizvođači fizičkih proizvoda.

Pretpostavka postojanja nedostatka – Ukoliko proizvođač, na zahtev suda, odbije da dostavi tehničku dokumentaciju o AI sistemu, sud može pretpostaviti da je proizvod imao nedostatak. Ovo značajno olakšava položaj oštećene strane u sporovima koji uključuju netransparentne ili složene AI sisteme, čiji rad oštećeni često ne može samostalno da rekonstruiše niti dokaže.

Zabrana ugovornog isključenja odgovornosti – Član 15. Direktive izričito zabranjuje ugovorno isključenje ili ograničenje odgovornosti za štetu prouzrokovanu proizvodom s nedostatkom. Ovo je od posebnog značaja za privredne subjekte koji posluju po modelu softvera kao usluge (SaaS) i koji standardno u svoje ugovore unose klauzule o ograničenju odgovornosti – takve klauzule neće imati pravno dejstvo u pogledu odgovornosti po ovoj direktivi.

Preuzimanje statusa proizvođača kod suštinske izmene – Član 25. Uredbe o veštačkoj inteligenciji (AI Act) predviđa da lice koje suštinski izmeni visokorizični AI sistem trećeg lica, samo za tu izmenu preuzima status proizvođača – i, posledično, odgovornost po Direktivi o odgovornosti za proizvode s nedostatkom. Ovo je posebno relevantno za kompanije koje prilagođavaju ili integrišu gotova AI rešenja u sopstvene proizvode ili usluge.

Šta ostaje van dometa direktive – Čista ekonomska šteta – najčešći ishod spora u poslovnim (B2B) odnosima koji uključuju veštačku inteligenciju – ne predstavlja štetu koja se nadoknađuje po ovoj direktivi, niti su to povrede privatnosti ili diskriminacija. Za ovakve vidove štete i dalje važi nacionalno deliktno pravo država članica, koje se značajno razlikuje od jedne do druge jurisdikcije.

Zašto je ovo relevantno za srpske privredne subjekte?

Direktiva se ne primenjuje samo na kompanije registrovane u Evropskoj uniji. Srpska kompanija čiji AI proizvod ili softver dospe na tržište Evropske unije – bilo direktnom prodajom, licenciranjem ili putem korisnika u EU – postaje „proizvođač“ u smislu ove direktive u trenutku plasiranja proizvoda na tržište, nezavisno od toga gde se kompanija ili njeni serveri fizički nalaze. Standardne klauzule o ograničenju odgovornosti, uobičajene u ugovorima o pružanju softverskih usluga, neće isključiti ovu vrstu izloženosti. Tehnička dokumentacija predviđena Prilogom IV Uredbe o veštačkoj inteligenciji – koju su privredni subjekti već u obavezi da pripremaju radi usklađenosti sa AI Act-om – istovremeno postaje i praktično sredstvo odbrane od pretpostavke postojanja nedostatka po Direktivi o odgovornosti za proizvode s nedostatkom.

Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne predstavlja pravni savet.