Ko je pokušao da prati nedavnu borbu između Jake Paul-a i Mike Tyson-a, sigurno nije bio zadovoljan. 

Dugo očekivani događaj izazvao je brojne tehničke probleme, što je rezultiralo lošim kvalitetom prenosa i stalnim prekidima. Kako je Netflix otkrio, bokserski spektakl privukao je 108 miliona gledalaca širom sveta, čime je postao najgledaniji sportski događaj u istoriji video striminga.   

Pređimo na brojke: Netflix je dodao da je njegov prenos uživo iz stadiona AT&T u Arlingtonu, Teksas, uključio oko 65 miliona domaćinstava u SAD-u, dok je procenjenih 56% svih gledalaca televizije u zemlji pratilo borbu Paul-Tyson. Za poređenje, revanš meč između Taylor i Serrano, koji je bio glavna uvodna borba tog dana, privukao je 74 miliona gledalaca globalno.   

Naravno, niko nije bio zadovoljan nemogućnošću da prati dugo očekivani bokserski događaj. 

Kolektivna tužba protiv Netflix-a 

Odmah nakon vikenda, američki mediji izvestili su da je pokrenuta kolektivna tužba protiv Netflixa, a tužbu je podneo Ronald „Blue“ Denton, stanovnik Floride. Tužba je podneta tri dana nakon meča i navodi da su hiljade korisnika imale problema da prate borbu.

Prema medijima, tvrdi se da su gledaoci nailazili na ‘legendarne’ probleme, uključujući nemogućnost pristupa, probleme sa učitavanjem i prekide u prenosu. Sada je Netflix suočen sa tužbom, koja između ostalog, uključujuje kršenje ugovora.   

Još jedna kolektivna tužba? 

Istovremeno, pojavile su se vesti o još jednoj tužbi sa zahtevom za status kolektivne tužbe, ovog puta protiv kompanija Meta i Netflix. Antimonopolska tužba podneta je Okružnom sudu SAD za severni okrug Ilinoisa od strane dva stanovnika, takođe pretplatnika Netflixa. Oni su naveli da dokumenti otkriveni u ranijem slučaju protiv Mete pokazuju da su ove dve kompanije sklopile dogovor nakon što je Facebook postao konkurent Netflixu na tržištu video prenosa lansiranjem usluge Facebook Watch.   

Ukratko, tužba tvrdi da je takav dogovor naštetio potrošačima smanjenjem konkurencije na tom tržištu i ugrozio privatnost njihovih podataka. Navodno je slična kolektivna tužba podneta Okružnom sudu SAD za centralni okrug Kalifornije.   

Svi ovi slučajevi su u ranoj fazi, a sudovi tek treba da odluče da li tužbe mogu dobiti status kolektivnih tužbi. Pošto se više bavimo pravnim činjenicama nego medijskim vestima, vreme je da se posvetimo konceptu kolektivnih tužbi.   

Šta je kolektivna tužba? 

Sigurno ste mnogo puta čuli za termin class action ili kolektivna tužba, pa i gledali filmove i serije gde se, na primer, jedna velika grupa ljudi udružuje u postupku protiv često neke velike korporacije radi povrede prava i traži velike iznose naknade štete. Često ste verovatno i čuli da takvi postupci završe nagodbom. 

U našoj zemlji ovaj pravni instrument se zove kolektivna tužba, u SAD-u class action, a u Evropskoj Uniji collective redress. Zbog precedentnog sistema na kojem je baziran pravni sistem SAD-a, kolektivne tužbe privlače mnogo pažnje, dok je u Evropi donedavno bila nešto drugačija situacija. 

Matematika je jasna- ako postoji veliki broj lica koja su oštećena radnjama/propuštanjem tuženog, umesto da se podnosi velik broj pojedinačnih zahteva, institut kolektivne tužba omogućava da jedan sud u jednom postupku reši sve zahteve. 

Ukratko, koncept kolektivne tužbe potiče iz prakse engleskih sudova tokom srednjeg veka kada je često uključivao zajednice, kao što su gradovi i sela. U američku sudsku praksu kolektivne tužbe su uvedene predmetom West v. Randall iz 1820 godine. Nadalje, Vrhovni sud 1842 godine uspostavlja Savezna pravila pravničnosti (Federal Equity Rules), koja su prethodila Federalnim pravilima građanskog postupka i dodavanju pravila 48 kojim je priznata mogućnost reprezentativnih tužbi u slučaju prevelikog broja stranaka. Protekom vremena, odnosno 1912 godine, Pravilo 48 je zamenjeno Pravilom 23 Federalnog zakona o parničnom postupku i time se uspostavlja početak moderne kolektivne tužbe. 

Dakle, danas Pravilo 23 definiše četiri kriterijuma koja moraju da budu ispunjena da bi tužba mogla funkcionisati- brojnost, zajednički interes, tipičnost i adekvatnost. 

Prvi uslov, brojnost, sugeriše da klasa mora biti toliko brojna da bi podnošenje pojedinačnih zahteva bilo nepraktično i neefikasno. Zatim, mora da postoji zajednički interes, odnosno zajednička pravna ili činjenična pitanja na kojima se tužba zasniva. Kao poseban procesni subjekt ovde imamo predstavnika klase, a kriterijum tipičnosti sugeriše da zahtevi predstavnika klase moraju da budu u skladu i tipični za zahteve cele klase. Četvrti kriterijum nalaže da predstavnici klase moraju da zastupaju interese cele klase na fer i adekvatan način.  

Tužba se predaje nadležnom sudu sa navođenjem predložene klase tužilaca i podnosi se zahtev za sertifikaciju kolektivne tužbe (kako smo i napomenuli za tužbe protiv Netflixa na početku teksta). Ukoliko sud utvrdi da tužba ispunjava kriterijume iz Pravila 23, može da donese rešenje kojim sertifikuje kolektivnu tužbu. 

Još jedna bitna karakteristika kolektivne tužbe je dejstvo presude- presuda obavezuje sve članove klase. Kolektivne tužbe se takođe često rešavaju sudskim poravnanjem, što je uređeno Pravilom 23 (e). 

Kolektivna tužba u pravu Evropske Unije 

Koncept kolektivne tužbe nije nepoznat evropskoj pravnoj tradiciji ali se razvijao mnogo sporije nego u nekim drugim jurisdikcijama kao što je to, na primer, SAD. Evropska Unije nije imala jedinstven pristup ovom pravnom mehanizmu pa su države članice razvijale ovaj koncept samostalno. 

Početkom 2000-ih godina, Evropska Komisija je krenula da istražuje mogućnost jedinstvenog uređenja kolektivne tužbe te je 2008 godine objavila Zelenu knjigu o kolektivnim pravnim sredstvima, bazirajući se na potrebi regulisanja efikasnih mehanizama za zaštitu potrošača. Tri godine kasnije, Evropska Komisija je objavila Belu knjigu koja je predstavila predloge Komisije za razvoj kolektivnih pravnih sredstava u Uniji. Na osnovu ovog dokumenta, 2013 godine Komisija izdaje preporuku pozivajući države članice da uspostave kolektivne pravne mehanizme za zaštitu potrošača, da bi četiri godine kasnije sprovela pregled i procenu na koji način su države članice primenile smernice iz preporuke. 

Situacija se konačno menja stupanjem na snagu Direktive (EU) 2020/1828 o reprezentativnim tužbama za zaštitu kolektivnih interesa potrošača 2020 godine. Kao glavni ciljevi ove Direktive navedeni su zaštita potrošača, osiguranje pristupa pravdi, sprečavanje zloupotreba u parničnom postupku kao i stvaranje harmonizovanog pravnog okvira širom EU. 

Smatra se da je, iako je inspiracija potekla iz drugih režima kolektivnih tužbi kao što je to američkim sistem, Evropska Direktiva uspostavila jedinstven režim prilagođen svom kulturološkom i pravnom kontekstu. 

Četiri godine kasnije… 

Prema ovoj Direktivi, države članice su imale obavezu da do juna 2023 godine uspostave najmanje jedan proceduralni mehanizam koji ispunjava minimalne propisane standarde kako bi omogućili potrošačima kolektivnu pravnu zaštitu u slučaju kršenja evropskih zakona o zaštiti potrošača. 

Osnovni zahtevi određeni Direktivom odnose na uključivanje podnošenje tužbi od strane tzv. nezavisnih kvalifikovanih subjekata koje svaka zemlja članica treba da odredi (u praksi se radi o, na primer, organizacijama za zaštitu potrošača ili javnim telima) i koji bi bili u mogućnosti da, u ime potrošača, zastupaju i zahtevaju mere pravne zaštite. Državama članicama pružena je fleksibilnost u pogledu proceduralnih pitanja odnosno da li će kolektivne tužbe funkcionisati na osnovu opt-in ili opt-out sistema, koji subjekti su kvalifikovani subjekti, u odnosu na pravila o otkrivanju dokumenata i ostalo. 

Forum Shopping: Šta sa izborom nadležnosti? 

Ako razmotrimo situaciju da su kolektivne tužbe potrošača obično uperene protiv preduzeća koja posluju na području više jurisdikcija, nameće se pitanje izbora nadležnosti. 

Ova Direktiva jeste prepoznala potrebu za procedurama prekogranične kolektivne tužbe te je određeno da mogućnost pokretanja postupka zavisi od primene pravila iz Uredbe (EU) br. 1215/2012. 

Ipak, polemiše se o mogućnosti postojanja više potencijalnih jurisdikcija u kojima bi postupak mogao da bude pokrenut. Hipotetički, ukoliko bi tužba mogla da se podnese na području više zemalja, kvalifikovani subjekti bi verovatno uzeli u obzir konkretan režim kolektivnih tužbi i uređenje oblasti gde je dopuštena fleksibilnost kao što su na primer, procedura sertifikacije i dostupnost finansiranja sporova od strane trećih lica. 

Kolektivna tužba u Srbiji? 

Ustavni sud je 2013 godine utvrdio da su odredbe člana 494 do 505 Zakona o parničnom postupku neustavne jer, ukratko rečeno, nisu jasno definisale pojmove kolektivnih prava i interesa. Rasprava o uvođenju kolektivne tužbe u Srbiji i dalje je veoma aktivna. 

Kolektivne tužbe jesu efikasno sredstvo za poboljšanje zaštite potrošača, rešavanja masovnih parnica kao i mehanizam za rasterećenje sudova. Ali kao što vidimo iz primera Evropske Unije, nije lako uvesti novi pravni institut i obezbediti njegovu delotvornu primenu.  

 

 

 

 

Napomena: Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već lični stav autora.