Poreklo klauzule zlatnog padobrana

Koncept zlatnog padobrana vuče poreklo iz talasa neprijateljskih preuzimanja privrednih društava tokom 1980‑ih godina. Ovaj period obeležili su tzv. ‘korporativni pljačkaši’, koji su otkupljivanjem velikih paketa akcija nametali preuzimanja kompanija, često uz smenu postojećeg menadžmenta. Logika iza zlatnog padobrana počiva na ideji da, ukoliko je finansijska budućnost rukovodilaca osigurana bez obzira na ishod preuzimanja, oni mogu nesmetano izvršavati svoju dužnost i procenjivati ponuđenu transakciju isključivo prema njenoj vrednosti za akcionare. Ovakva praksa ubrzo je postala standardna odredba u ugovorima između kompanija i rukovodećeg menadžmenta.

U istom pravnom i poslovnom okruženju u kome je ovaj institut nastao, pojavile su se i prve kritike. Pojedini autori i praktičari ukazivali su na to da se zlatni padobrani koriste za učvršćivanje položaja menadžmenta i njihovo nagrađivanje čak i u slučajevima loših poslovnih rezultata društva. U SAD-u, ove kritike dovele su do izmena Poreskog zakonika (Internal Revenue Code) kroz uvođenje odredbi 280G i 4999, koje nisu zabranile zlatne padobrane, ali su uvele značajne poreske implikacije za isplate koje se smatraju ‘prekomernim’. Regulatorni razvoj nastavljen je donošenjem Dodd‑Frank zakona iz 2010. godine, kojim je uvedeno pravilo ‘say‑on‑pay’, odnosno pravo akcionara da daju neobavezujući glas o paketima naknada za rukovodeće menadžere, uključujući i odredbe o zlatnim padobranima.

Kako definišemo klauzulu zlatnog padobrana?

Zlatni padobrani se definišu kao ugovorom određena naknada za članove uprave privrednog društva. Uloga zlatnih padobrana može da bude dvojaka – njihova istorijska uloga ih svrstava u mere odbrane od neprijateljskog preuzimanja kompanije, a druga svrha se odnosi na privlačenje rukovodećeg menadžmenta. U oba slučaja, obezbeđena visoka naknada ukazuje da će ‘pad’ rukovodilaca biti finansijski bezbedan, bilo u slučaju preuzimanja kompanije ili u slučaju prestanka radnog odnosa iz drugog razloga.

Klauzulu zlatnog padobrana najčešće nalazimo u ugovorima o radu ili menadžerskim ugovorima između kompanije i lica kojem se daje pravo na visoku finansijsku kompenzaciju u slučaju promene kontrole u kompaniji ili raskida odnosa iz nekog drugog razloga. Moguće je da takav koncept bude predviđen i opštim aktom kompanije, ali u praksi se ređe nailazi na ovu situaciju.

Da li je nalazimo i u našoj sudskoj praksi?

Ova klauzula potiče iz angloameričke prakse i potpuno je logično upitati se da li je nalazimo u našem pravu. Pominje se i u našoj sudskoj praksi, u presudi Vrhovnog suda Rev2 3989/2023 od 31.01.2024 godine. U ovom predmetu raspravljalo se o osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu ugovorene naknade za slučaj razrešenja funkcije kao i neisplaćene zarade te o protivtužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora o ovakvoj naknadi. Kako je navedeno u prvostepenoj presudi – sporna odredba ugovora je, po navodima tužioca, u poslovnom svetu poznata kao klauzula zlatni padobran, kojom se direktor štiti od nedostatka sluha članova upravnog i nadzornog odbora za njegove ideje u situaciji kada mu je onemogućeno da svoju stručnost, znanje i strategiju primeni na društvo.

Drugostepeni sud je u ovom predmetu prihvatio kao pravilnu primenu materijalnog prava vezanu za utvrđenje ništavosti odredbe zlatnog kišobrana, nalazeći da se radi o dvostranoobavezujućem ugovoru, u kojem je ispunjenje obaveza tužioca u korelaciji sa obavezama tuženog.

I sada dolazimo do shvatanja Vrhovnog suda. Ovo je odličan primer koji pokazuje važnost interpretacije ugovornog odnosa i činjenice da u ugovornom pravu nije sve crno i belo. Naime, Vrhovni sud je, uzimajući u obzir navode da se ova klauzula u poslovnom svetu naziva zlatni padobran i da je njen cilj da direktor bude zaštićen od nedostatka sluha članova upravnog i nadzornog odbora za sopstvene ideje, smatrao da su rezultati rada i poslovnih odluka tužioca proverljivi u navedenom vremenskom periodu (oko 5 godina) – nakon što utvrdi ekonomske efekte poslovanja privrednog društva, Vrhovni sud je smatrao da će prvostepeni sud biti u mogućnosti da valjano izvede zaključak da li su odredbe ugovora o međusobnim pravima i obavezama bile u skladu sa rezultatima ostvarenim radom i poslovnim odlukama tužioca. Naime, Vrhovni sud je dodao da je potrebno izvršiti poređenje uspešnosti poslovanja i ugovorene naknade za svaku godinu. Ukoliko bi se utvrdilo da su ekonomski efekti rada tužioca bili suprotni interesima tuženog, te da je odredba zlatnog padobrana bila ugovorena na teret tuženog bez osnova u rezultatima ostvarenog rada, bilo bi protivno dobrim običajima i načelu savesnosti i poštenja te ne bi mogla proizvoditi pravno dejstvo u smislu Zakona o obligacionim odnosima.

Kratak komentar autora

Ovaj zaključak odgovara na više relevantnih pitanja. Pre svega, klauzula zlatnog padobrana je dopuštena u našem pravnom sistemu. Takva mogućnost proizlazi iz načela autonomije volje, koje omogućava ugovornim stranama da urede svoje odnose prema sopstvenim interesima, sve dok ugovorne odredbe nisu suprotne prisilnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

Međutim, autonomija volje ima i svoju drugu stranu, te istovremeno predstavlja razlog zbog kojeg ugovornom pravu treba pristupati sa naročitom pažnjom, znanjem i preciznošću. Naime, iako je utvrđeno da je klauzula dopuštena i da su ugovorne obaveze u međusobnoj korelaciji, u praksi se može pokazati (ukoliko sud to utvrdi u konkretnom postupku) da je takva ugovorna obaveza u suprotnosti sa jednim od osnovnih načela obligacionog prava, a to je načelo savesnosti i poštenja. U tom slučaju, klauzula zlatnog padobrana ne bi proizvodila pravno dejstvo.

Primeri iz inostrane sudske prakse

Inostrani sudski pristupi pokazuju zajedničku polaznu tačku, ali nekad i drugačije rezultate. Razlikuje se sudska procena njihove dopuštenosti i proporcionalnosti.

U britanskom predmetu Murray v Leisureplay PLC (2005) EWCA Civ 963, Apelacioni sud je pokazao uzdržanost prema sudskom mešanju u ugovorne odnose rukovodećeg menadžmenta. Razmatrajući klauzulu koja je izvršnom direktoru garantovala jednogodišnju zaradu i beneficije u slučaju raskida ugovora, sud je naglasio da se ne radi o nedopuštenoj odredbi. Sud je nadalje ocenio da se ocena karaktera klauzule vrši u trenutku zaključenja ugovora, a ne s naknadnom spoznajom konkretnih posledica, a sudska intervencija je opravdana samo ukoliko je ugovoreni iznos ‘ekstravagantan i očigledno nesrazmeran’. Posebno je izraženo da se u kontekstu ugovornih aranžmana sa rukovodećim menadžmentom legitiman poslovni cilj zasniva na potrebi za stabilnošću i izbegavanju sudskih sporova. Sud je dao prednost autonomiji volje i poslovnim ciljevima relevantnog tržišta pa je tako potvrdio da ‘velikodušne’ otpremnine mogu da predstavljaju dopušteno ugovorno preuzimanja rizika.

Sa druge strane, francuski kasacioni sud (Cour de cassation) preuzeo je restriktivniji pristup u presudi n° 18‑20.531 od 04.03.2020 godine u kojem se radilo o ugovoru izvršnog direktora koji je predviđao isplatu paušalne naknade u visini trogodišnje prosečne neto zarade u slučaju raskida ugovora na inicijativu poslodavca. Ovu, neformalno rečeno odredbu zlatnog padobrana, francuski sudovi su rekvalifikovali kao penalnu odredbu na osnovu njene svrhe i efekta, a kasacioni sud je potvrdio zaključak apelacionog suda da je cilj klauzule bio da obezbedi garanciju sigurnosti radnog mesta i da sankcioniše poslodavca u slučaju raskida ugovora. Sud je ocenio traženi iznos (981.100 EUR) kao prekomeran i spustio ga na simboličnih 1000 evra. Sud je praktički poručio da kvalifikacija klauzule od strane ugovornih strana nije odlučujuća, ukoliko njeni stvarni ekonomski efekti ukazuju na kazneni karakter. Francuski sud je ovde pokazao snažnu korektivnu ulogu suda u zaštiti proporcionalnosti.

Dakle, klauzula zlatnog padobrana nije zabranjena, primenjiva je u svakom sistemu, ali sudbina ove klauzule u sporu u velikoj meri zavisi od shvatanja granica autonomoije volje i osnovnih načela obligacionog prava merodavnog prava. Prihvatljivost ove klauzule ne zavisi samo od njene strukture, već od funkcije, efekta i konteksta u kome se primenjuje.

Sada da se vratimo na prikaz komparativne sudske prakse na matičnom području klauzule zlatnog padobrana. Američka sudska praksa je posmatrala ovu klauzulu kroz prizmu fiducijarnih dužnosti upravnog odbora te kvaliteta procesa odlučivanja i srazmernosti ugovorenih koristi. U predmetu Tele-Communications Inc. Shareholders Litigation, Consol C.A. No. 16470-NC, 2003 WL 21543427 (Del. Ch. July 7, 2003), nadležni sud je zauzeo stav da ugovorni aranžmani kojima se rukovodećem menadžmentu obezbeđuje finansijska zaštita u kontekstu promene kontrole mogu biti u skladu sa fiducijarnim obavezama ukoliko su odobreni od strane upravnog odboora i ukoliko je takvo postupanje u dobroj veri, na informisan način i u interesu stabilnosti poslovanja kompanije. Ovakav zaključak nalazimo i u ranijoj odluci Moran v. Household International Inc, 500 A.2d 1436 (Del. 1985), u kojoj je Vrhovni sud Delaware priznao ovlašćenje upravnog odbora da usvaja zaštitne mehanizme, uključujući i finansijske aranžmane za rukovodioce pod uslovom da takvi aranžmani ne predstavljaju rasipanje imovine društva niti postupanje u sopstvenom interesu rukovodioca te da su rezultat informisane procene (tzv business judgment rule). U suprotnom, odnosno bez adekvatnog informisanja i analize, smatralo bi se da ovakav pristup nije u interesu društva (Smith v. Van Gorkom, 488 A.2d 858 (Del. 1985)). Još je tada postavljen opšti standard koji je primenjiv na klauzulu zlatnog padobrana.

Sada dolazimo do 2007 godine i predmeta Netsmart Technologies, Inc. Shareholders Litigation, C.A. nO. 2563-vcs, 924 A.2d 171 (Del. Ch. 2007) gde je sud istaknuo da se pravičnost menadžerskih otpremnina procenjuje u svetlu njihove razumnosti i proporcionalnosti u odnosu na tržišne standarde i doprinos rukovodilaca, uz naglašenu uzdržanost suda da ne zamenjuje poslovnu procenu upravnog odbora sopstvenim naknadnim vrednovanjem. U predmetu Trados Inc. Shareholder Litigation, C.A. No. 1512-VCL, 73 A.3d 17 (Del. Ch. 2013) (iako je zbog sukoba interesa primenjen strožiji standard pravičnosti), sud je naglasio da isplate rukovodećem menadžmentu, uključujući podsticaje i otpremnine, ne predstavljaju povredu dužnosti ukoliko akcionari pre transakcije nisu imali stvarnu ekonomsku vrednost koja bi takvim isplatama bila umanjena.

Slično kao i u Evropi, klauzula zlatnog padobrana jeste dopušten ugovorni i korporativni instrument dokle god je rezultat savesnog i informisanog odlučivanja upravnog odbora te služi interesima kompanije.

Kakve još zlatne klauzule postoje?

Često pišemo o ugovornim klauzulama zanimljivih naziva. Pa tako se u praksi, kao varijacije na temu, pominju i klauzule zlatnih lisica (golden handcuffs’ clause) i zlatnog rukovanja (golden handshake clause). Ove zlatne klauzule zvuče slično, ali služe različitim svrhama i aktiviraju se u različitim situacijama, pa ih ne bismo nazvali ni varijacijama na temu zlatnog padobrana. Ipak, odnose na istu vrstu lica – rukovodeći menadžment.

Klauzula zlatnih lisica, kao što i sam naziv pomalo odaje, ima cilj da podstakne rukovodioce ili ostale zaposlene da ostanu što duže u trenutnoj kompaniji te obuhvataju beneficije u vidu kompenzaciji po osnovu akcija ili prava na udele kod doo (finansijski instrument o kojem smo već pisali). Ove beneficije se stiču tokom perioda zaposlenja. Dok zlatni padobran pruža finansijsku zaštitu u slučaju raskida ugovora ili promene kontrole u kompaniji, zlatne lisice imaju za cilj da odlazak iz kompanije učine manje privlačnom opcijom.

Klauzula zlatnog rukovanja (golden handshake) odnosi se na izdašnu otpremninu koja se obično dodeljuje vodećem menadžmentu prilikom penzionisanja ili odlaska iz privrednog društva. Slična je klauzuli zlatnog padobrana, ali uglavnom nema neposrednu vezu sa promenom vlasničke strukture i može se primeniti u širem spektru situacija i u svrhu različitih strateških ciljeva.

Iako smo istaknuli da klauzula zlatnog padobrana ne mora da bude povezana samo sa promenom kontrole u kompaniji, ne možemo da zaboraviti da ona istinski vuče poreklo iz takvih situacija i da se najčešće koristi u istima.

Umesto zaključka

Gore navodimo samo probleme, odnosno situacije kada je klauzula zlatnog padobrana završila u sudskom postupku. Postoji mnogo primera gde je ova klauzula bila potpuno validna i lukrativna za lice u čijem se ugovoru nalazila. Cilj isticanja sudske prakse je razumevanje standarda na globalnom nivou koji ovu klauzulu čine validnom. Problemu se pristupa sa više strana pa ukoliko se odlučite za klauzulu zlatnog padobrana, potrebno je istražiti zakonske propise merodavnog prava za ugovor o radu ili menadžerski ugovor, relevantnu sudsku praksu na tom području kao i poreske propise.

Napomena: Ovaj tekst izražava isključivo lično mišljenje autora i ne predstavlja pravni savet.