Pregovori o zaključenju ugovora redovno traže izdatke pre nego što ugovor postoji: due diligence, angažovanje stručnjaka, pripremu dokumentacije, ponekad i započinjanje samog posla. Kada ugovor izostane, postavlja se pitanje ko snosi te troškove. Odgovor domaćeg prava sadržan je u članu 30 Zakona o obligacionim odnosima, a njegove konture oblikovala je sudska praksa poslednjih godina.

Zakonski okvir

Član 30 ZOO ima četiri stava, i svaki od njih nosi sopstvenu težinu.

Stav 1 postavlja pravilo: pregovori koji prethode zaključenju ugovora ne obavezuju i svaka ih strana može prekinuti kad god hoće.

Stav 2 uređuje prvi slučaj odgovornosti: strana koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor odgovara za štetu nastalu vođenjem pregovora.

Stav 3 uređuje drugi: odgovara i strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga i time drugoj strani prouzrokuje štetu.

Stav 4 je dispozitivno pravilo o troškovima: ako se strane ne sporazumeju drugačije, svaka snosi svoje troškove oko priprema za zaključenje ugovora, a zajedničke troškove snose na jednake delove.

Taj četvrti stav lako se previdi, a praktično je važan, jer znači da trošak pregovaranja sam po sebi nije šteta. Apelacioni sud u Kragujevcu primenio ga je upravo tako: troškove angažovanja advokata koje su tužilje imale povodom priprema za prodaju nepokretnosti snose same, jer nisu dokazale dogovor da ih snosi druga strana (Gž 1830/2023 od 12. oktobra 2023).

Uz član 30 idu načelo savesnosti i poštenja (čl. 12), zabrana prouzrokovanja štete (čl. 16) i opšta pravila o odgovornosti za štetu (čl. 154 i 155), uključujući obim naknade iz čl. 185, 189 i 190.

Privredni apelacioni sud polazi od toga da ZOO uređuje tri vida odgovornosti za štetu: predugovornu, ugovornu i vanugovornu, uz opšte uslove iz čl. 154 i 155 (Pž. 11372/21 od 15. septembra 2022).

Sloboda pregovaranja kao polazna tačka

Vrhovni kasacioni sud je u predmetu Rev 2366/2018 od 17. novembra 2020. izložio shvatanje koje se otad ponavlja: stranke nisu vezane tokom pregovora, njihova volja ostaje slobodna i mogu revidirati odluku koju su već jednom donele. Svrha pregovora je da ugovorne strane saznaju na šta će se tačno obavezati i da se upoznaju sa ekonomskim i pravnim posledicama zaključenja ugovora. Tokom pregovora, zavisno od međusobnog poverenja, mogu se vršiti određene pripremne radnje i mogu nastati određeni troškovi.

Iz tog shvatanja sledi i pravilo tumačenja. U rešenju Prev. 1068/24 od 18. februara 2025. Vrhovni sud izričito navodi da pojam prekida pregovora ‘bez osnovanog razloga’ treba tumačiti restriktivno, upravo s obzirom na princip iz stava 1 da pregovori ne obavezuju. Pri oceni je neophodno ispitati prirodu razloga za odustanak i okolnosti koje su do njega dovele.

Kada razlog za odustanak jeste osnovan?

Praksa je u ovom delu prilično ujednačena i, za tužioce, često nepovoljna.

Ekonomski razlozi. U predmetu Prev. 1068/24, tuženi je u završnoj fazi pregovora tražio sredstva obezbeđenja, vođen procenom da tužilac neće moći da isplati drugu ratu cene. Vrhovni sud zaključuje da odustajanje zbog ekonomskih razloga, kao što je sumnja u likvidnost druge strane, samo po sebi ne predstavlja neosnovan razlog. Traženje obezbeđenja sastavni je deo poslovne prakse, naročito kod poslova velike vrednosti, bez obzira na to da li je zahtev postavljen na početku ili u završnoj fazi, budući da se finansijsko stanje dužnika novčane obaveze može menjati tokom pregovora.

Rok i bonitet izvođača. U predmetu Rev 2366/2018 pregovori o zajedničkoj izgradnji trajali su od 1994. godine, tužilac je izradio projektnu dokumentaciju i pribavio građevinsku dozvolu, ali do ugovora nije došlo jer tuženima nije odgovaralo ponuđeno građevinsko preduzeće ni rok gradnje, pa su angažovali drugog investitora. Drugostepeni sud je razloge ocenio kao neosnovane sa stanovišta ekonomske opravdanosti, imajući u vidu trajanje pregovora i troškove tužioca. Vrhovni kasacioni sud je tu ocenu preinačio: ekonomski razlozi relevantni su za obe strane, a rok izgradnje i bonitet izvođača jesu opredeljujući razlozi upravo sa ekonomskog stanovišta za stranu koja ne izvodi radove i ne ulaže novčana sredstva, već ulaže postojeće nepokretnosti. Dužina pregovora i visina učinjenih troškova na to ne utiču.

Propusti druge strane i okolnosti predmeta posla. U predmetu Gž 1830/2023 tuženi je odustao od kupovine nepokretnosti. Sud je razloge ocenio kao osnovane: tužilje su ga o nepokretnostima informisale samo usmeno, nisu dostavile neophodnu dokumentaciju iako su bile dužne i na nepokretnostima je bila konstituisana hipoteka.

Kada odgovornost ipak može da nastupi?

Dve odluke pokazuju i jednu drugu stranu.

U predmetu Pž. 11372/21 tuženi je odustao od zaključenja ugovora bez osnovanog razloga, pri čemu je, kako sud naglašava, sve vreme izričito uveravao tužioca da će ugovor zaključiti. Tužilac je u međuvremenu izradio aplikaciju po zahtevu tuženog. Sud je kao štetu uzeo vrednost aplikacije, polazeći od toga da je tuženi prihvatio ponuđenu cenu kao finansijski najpovoljniju, čime je potvrdio vrednost aplikacije i obavezao se da posleniku plati naknadu, pa ta vrednost predstavlja stvarnu štetu u smislu čl. 155, koja se naknađuje po čl. 189 i 190 ZOO.

U predmetu Gž4 43/2024 od 14. oktobra 2025. Apelacioni sud u Beogradu bavio se situacijom u kojoj su radovi tekli uporedo sa pregovorima. Sporazum da tužilac bude angažovan na izradi grafičkog dizajna postignut je odmah posle početnog sastanka, ali je ostalo otvoreno pitanje načina plaćanja, pošto tuženi nisu prihvatili cenu u novcu. Dok su pregovori o modelu plaćanja trajali, obe strane su radile na izradi igrice. Sud zaključuje da bi tuženi, čak i kada bi se prihvatila njihova teza da su vođeni samo pregovori, odgovarali po članu 30, jer je tužilac, smatrajući da je postignut sporazum, isporučivao završene delove dizajna i u posao ulagao rad zaposlenih, sopstvena sredstva i radne sate.

Zajednički element obe odluke nije sam prekid, nego poverenje koje je aktivno stvoreno: izričitim uveravanjima u prvom slučaju, prihvatanjem da se radovi izvode uporedo sa pregovorima u drugom.

Teret dokazivanja

Praksa je ovde stroga.

Teret je na tužiocu, i to na obe moguće osnove. Apelacioni sud u Kragujevcu to formuliše jasno: potrebno je dokazati ili da je druga strana vodila pregovore bez namere da ugovor zaključi, ili da je vodila pregovore sa namerom da ga zaključi pa odustala bez osnovanog razloga, i u oba slučaja da je usled tih okolnosti nastala šteta (Gž 1830/2023).

Nije dovoljno dokazati samo prekid. U predmetu Pž 6184/2014 od 28. januara 2016. Privredni apelacioni sud utvrdio je da je namera za zaključenje postojala, da su ponude razmenjivane sa izmenama koje nijedna strana nije bila spremna da prihvati, i da je od namere odustao upravo tužilac, otkazavši saradnju elektronskim pismom. Troškovi su pritom učinjeni pre potpisivanja pisma o namerama, dakle u vreme kada tužilac nije imao pouzdanu potvrdu da će uopšte stupiti u pregovore, pa su preuzeti na sopstveni rizik. Uz to, tužilac nije dokazao ni da je poručeni materijal i izradu idejnog projekta platio.

Iskazi nisu dovoljni. U predmetu Prev. 1068/24 Vrhovni sud ističe da u spisima, osim iskaza svedoka i zakonskog zastupnika tužioca, nema pisanih dokaza o bankarskim garancijama niti o zahtevu za odobravanje kredita. Činjenica da je tužilac imao sredstva na računu nije bila presudna, jer je sam tvrdio da bi cenu platio iz kredita koji još nije odobren.

Mora se dokazati i ko je zapravo prekinuo pregovore. U istom rešenju Vrhovni sud nalaže da se utvrdi kako su se stranke ponašale posle postavljanja zahteva za obezbeđenje, jer činjenica da ugovor nije zaključen ne znači da su pregovori time okončani: ako je tužilac ostao pasivan, postavlja se pitanje da li je on taj koji je napustio pregovore.

Propusti u sopstvenom poslu idu na teret tužiocu. U predmetu Rev 2366/2018 sačinjavanje predloga ugovora o građenju bila je obaveza tužioca, pa prezentovanje predloga tek u fazi odmaklih pregovora i izostanak saglasnosti o bitnim elementima nisu u domenu odgovornosti tuženih. Tužilac predlog ugovora nije dostavio ni tokom cele parnice, čime je isključio mogućnost da se osnovanost razloga za odustanak konkretnije ispita.

Obim naknade

Ovo je pitanje na kojem se spor najčešće i prelama.

U rešenju Prev. 1068/24 Vrhovni sud zauzima stav da kod naknade štete zbog neosnovanog odustanka od pregovora oštećeni ni u kom slučaju nema pravo na naknadu izmakle koristi. Stav se zasniva na opštem pravilu iz člana 185 stav 1 ZOO, po kojem je odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Imovinsko stanje oštećenog treba dovesti u stanje kao da pregovora nije ni bilo, što se postiže naknadom troškova koje je snosio u toku i povodom pregovora. Izmakla korist koju je očekivao da ostvari na drugoj strani izlazi iz obima odgovornosti štetnika, jer poslove sa trećim licima tokom pregovora oštećeni preduzima na sopstveni rizik, pošto pregovori ne obavezuju.

Isti pristup vidi se i u predmetu Gž 1830/2023, gde sud odbija tezu da je odustanak tuženog doveo do snižavanja cene po kojoj su nepokretnosti kasnije prodate trećem licu.

Praktično, nadoknadivi su troškovi i ulaganja učinjeni tokom pregovora: izrada projektne dokumentacije, rad zaposlenih, utrošeni radni sati, materijal. Nije nadoknadiva dobit iz ugovora koji nije zaključen, niti razlika u ceni ostvarena u poslu sa trećim licem.

Poređenje sa UNIDROIT načelima

Načela međunarodnih trgovinskih ugovora UNIDROIT (izdanje 2016) uređuju isto pitanje u članu 2.1.15. Struktura je ista: strana je slobodna da pregovara i ne odgovara ako sporazum izostane; međutim, strana koja pregovara ili prekida pregovore protivno savesnosti odgovara za štetu koju time prouzrokuje; nesavesno je naročito stupiti u pregovore ili ih nastaviti bez namere da se postigne sporazum sa drugom stranom.

Četiri razlike zaslužuju pažnju.

Opšta klauzula naspram nabrojanih slučajeva. UNIDROIT kao kriterijum uzima savesnost, a odsustvo namere navodi samo kao primer. ZOO nabraja dve situacije, i praksa se te podele drži. Ponašanja poput prikrivanja bitnih činjenica ili vođenja pregovora radi pribavljanja informacija kod nas bi se mogla graditi preko člana 12; taj je član u predmetu Rev 2366/2018 naveden među primenjenim odredbama.

Izgubljena prilika kod trećeg lica. Komentar uz član 2.1.15 izričito dopušta naknadu za izgubljenu priliku da se zaključi ugovor sa trećim licem, pored troškova pregovaranja, i navodi primer u kojem se šteta računa kao razlika u ceni, pošto je treće lice u međuvremenu steklo drugi objekat. Vrhovni sud to isključuje, i to načelno, svrstavajući izgubljenu priliku u izmaklu korist i prebacujući rizik na oštećenog.

Poverljivost. Član 2.1.16 UNIDROIT načela propisuje da informacija data kao poverljiva tokom pregovora ne sme biti otkrivena niti korišćena za sopstvene potrebe druge strane, bez obzira na to da li je ugovor kasnije zaključen, a naknada može obuhvatiti i korist koju je prekršilac ostvario. ZOO takvu odredbu nema. Kod nas se isti rezultat postiže ugovorom o poverljivosti ili propisima o poslovnoj tajni.

Ugovorena obaveza pregovaranja u dobroj veri. Komentar uz član 2.1.15 navodi da, kada su strane izričito ugovorile obavezu da pregovaraju savesno, reč je o ugovornoj obavezi, pa su dostupni svi pravni lekovi za neizvršenje, uključujući i one koji vode pozitivnom interesu. To je najvažnija praktična poruka poređenja, jer pokazuje kako se granica negativnog interesa prevazilazi i u domaćem pravu.

Slično rešenje sadrže i Načela evropskog ugovornog prava, u čl. 2:301 i 2:302.

Šta iz svega sledi za ugovornu praksu?

Pregled prakse pokazuje da je zaštita po članu 30 uska: razlog za odustanak lako se pokaže osnovanim, teret dokazivanja je težak, a naknada se svodi na stvarne troškove. Zato se zaštita gradi pre pregovora, a ne posle njih.

U obzir dolaze na primer: pismo o namerama sa jasnom naznakom šta obavezuje a šta ne, i od kog trenutka; ugovor o poverljivosti; raspodela troškova drugačija od one iz člana 30 stav 4, kada jedna strana ulazi u znatnija ulaganja; određene naznake na nacrtima i prepisci i slično.

Posebno je važno pitanje započinjanja radova pre zaključenja ugovora. Odluka Gž4 43/2024 pokazuje da takav rad može biti osnov za naknadu, ali i da je reč o riziku koji se izbegava jednostavnim sredstvom: pisanim nalogom za izvođenje pripremnih radova sa unapred određenom naknadom za slučaj da ugovor izostane.

Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne predstavlja pravni savet. Tekst odražava propise i praksu dostupne na dan objavljivanja.

Izvori

• Zakon o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93, „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja i „Sl. glasnik RS“, br. 18/2020)
• Rešenje Vrhovnog suda Prev. 1068/24 od 18. 2. 2025.
• Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 2366/2018 od 17. 11. 2020.
• Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž4 43/2024 od 14. 10. 2025.
• Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1830/2023 od 12. 10. 2023.
• Presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 11372/21 od 15. 9. 2022.
• Presuda Privrednog apelacionog suda Pž 6184/2014 od 28. 1. 2016.
• UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts (2016), čl. 2.1.15 i 2.1.16, sa komentarom
• Principles of European Contract Law, čl. 2:301 i 2:302