U našoj sudskoj praksi Viši trgovinski sud je 2006. godine (Pž. 13602/2005) naveo da se tumačenje nejasne arbitražne klauzule, radi utvrđivanja zajedničke namere stranaka da spor povere arbitraži, najčešće vrši uz primenu principa korisnog efekta.
Kako je sud naveo, ‘patološke’ arbitražne klauzule su česta pojava u međunarodnom poslovnom pravu i uzrok brojnih nesporazuma i kontradiktornosti, a nastaju usled nepažnje, greške ili neupućenosti ugovornih strana. Nadalje se navodi u obrazloženju da se uporedno arbitražno pravo priklanja opciji spašavanja arbitražnog ugovora u slučaju kada se primenom pravila tumačenja utvrdi da je zajednička namera stranaka bila da se spor poveri arbitraži te da se u tom slučaju najčešće koristi princip korisnog efekta. Kao i druge ugovore i pojedine ugovorne klauzule, arbitražni ugovor treba tumačiti onako kako odgovara volji ugovornih stranaka i shvatanju tržišta i poštenog prometa.
Što se tiče uporedne prakse, evo par primera. U ICC odluci br. 7920 iz 1998. godine, arbitražni tribunal se našao pred nepreciznom klauzulom koja je upućivala na nepostojeću instituciju međunarodne arbitraže. Primenivši ovaj princip, nesporno je utvrđeno da su stranke želele arbitražu, a ne sudski postupak.
U britanskom predmetu iz 1993 godine Star Shipping A.S. v. China National Foreign Trade Transportation Corp ([1993] EWCA Civ J0520-7) zauzet je stav (između ostalih spornih pitanja) da će, kada postoje alternativne interpretacije iste arbitražne klauzule, sudovi težiti ka tumačenju koje daje delotvorno i smisleno značenje istoj.
Od novijih primera, tu je presuda Francuskog Kasacionog suda Consorts Kiram v. Malaysia (591 FS-Do) iz novembra 2024. godine gde je sud prilikom ocena važenja arbitražne klauzule primenio princip korisnog efekta (effet utile) u skladu sa tumačenjem zajedničke namere stranaka i načela postupanja u dobroj veri. Kada strane unesu arbitražnu klauzulu u svoj ugovor, francuski sud je zaključio da treba pretpostaviti da im je namera bila uspostavljanje takvog mehanizma rešavanja sporova. Ova presuda je zaista specifična jer se radi o sporu proisteklom iz ugovora iz čak 1878. godine, gde su originalne ugovorne strane predvidele da se sporovi rešavaju pred generalnim konzulom britanske krune u Borneu pa je na sudu bio zadatak da utvrdi da li arbitražna klauzula i dalje može da proizvodi pravno dejstvo. Kako navode Al Karim i Gillingwater (Investment Treaty Arbitration and International Law Volume 17, 2024), posmatrano u odgovarajućem pravno-istorijskom kontekstu, dominantna namera stranaka je bila da svoj spor podvrgnu arbitraži. Međutim, u ovom konkretnom slučaju effet utile nije doveo do ‘spašavanja’ klauzule, već do potvrde da je klauzula postala nevažeća jer je njen ključni element prestao da postoji.
Čak i kada arbitražna klauzula ispunjava sve zakonske pretpostavke da bi bila važeća, i dalje se može smatrati nepreciznom ili kako se u literaturi navodi – patološkom. Princip korisnog efekta služi u međunarodnom trgovinskom pravu da se pravaziđu ovakve situacije i da se uklone praznine nastale usled nepažnje stranaka, odnosno da treba usvojiti tumačenje koje omogućava da arbitražna klauzula ostane na snazi ako se utvrdi da je to bila zajednička namera ugovornih strana.
Napomena: Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već isključivo lični stav autora.
